PRÓZAIRODALOM

Mark Mezei: Jevrejska sahrana (Ulomak iz romana). Sa mađarskog preveo: Ištvan Farkaš

Košulja mi se lepi na ledja. Nema još ni deset, ali jara sunca već divlja prašinom dvorišta, mili mi uz obraz, isušuje mi pljuvačku u grlu. Usta su mi ukusa mentola. Ne drhturi mi više ruka toliko, malčice sam i snagu povratio.

Koferi, abašuri, jastučići za ležaj, preklopljiva ogledala, daske za mesenje testa, ramovi bicikala, izgužvana, grafitnosiva radna odela, svežnjevi uplesnjenih, ubudjalih novina, po godištima složenih, sve nabacano na hrpu nasred dvorišta. Veće stvari bacam na vrh, manje trpam u džakove za šut, povezujem ih. Ono što se otkotrlja vučem grabljama nazad.

Na kamenu predsoblja beli se linija zaostala od nogara ormana pri vučenju, svetle mrlje na mestu slika sa zida poskidanih. Kuća se raširila od praznine. Postala je isto tako ledena i strana kao kad smo se useljavali. Toliko ostade od nas.

Skliznula guma gaća mi nadražuje unutrašnju stranu butina. Meškoljim se, nameštam prilepljenu muškost. Do potiljka mi klizi hladni drhtaj od toga. Umorio sam se, dok sam sve izneo iz soba ustajalog vazduha.

Duboko udišem miris od sparnog vazduha ovlaženog maltera. Uprkos neprestanom dimljenju odžaka termoelektrane, još uvek je čistiji zrak u Bati nego u Pešti.

Izvlačim jednu košulju oca sa dna hrpe. Popustio je konac na šavu, para se, kruni se na ivicama kragne. Majušna crna lala izvezena kraj reda dugmadi. Prinosim je nosu, njušim je. Stajalo bi mi šljampavo da je obučem, nekoliko brojeva je veći od ovih kakve nosim. Trebao bih je oprati ako bih je hteo obući. Da li je slučajnost, da mi je baš to dospelo u ruku? Da sam baš nju izvukao sa dna gomile? Ne znam, ali me i ne interesuje. Ne želim s tim početi.

Mezei Márk

Mozak mi jedva funkcioniše, teška, tamna masa mi struji iza čela. Ne mogu da se suočim s onim što sam učinio.

Prebojavam stvarnost. Zavisno od toga koliko je prijatno ili baš neprijatno sećanje, uvećavam uspomene do univerzalnog, ili obeznačujem do bagatelnosti. Tragam za uzrocima van mene, koje pružaju ne samo oslobodjenje (obeskrivljavanje), već i razložno i prihvatljivo objašnjenje na to, kakve su me grube i neproračunljive sile gurale do krajnje tačke postajanja podlim. Sa smešnim trudom pokušavam prizvati one beznačajne fragmente uspomena, iz kojih bih mogao shvatiti postaje zbivanja koje su me dovele do sunovrata. Zbunjen sam. Sve se na mene obrušava.

Nemoguće je naći taj tren kada su uzročno-posledične veze preotele upravljanje nad mojim životom. Koliko god mučio sebe, nisam u stanju razabrati, u kom trenutku su deđavanja postala nepovrativa.

Preplavljuje me stid. Ne znam šta da učinim da mi grlo ne bude toliko isušeno. Koliko god se silim, slika se ne sklapa.

Vraćam se i iznosim sekiricu iz drvljanika. Prvih par zamaha biva nedovoljno snažno, oštrica kači nameštaj iz pogrešnog ugla, tek ogrebavši tvrdje površine. Pljujem u dlan. Znam unapred da će me smiriti zvuk lomljenja, kidanja, obrušavanja, lupanja, prštanja, i da će plaviti u meni tišina i taj blaženi osećaj srama.

Pred sobom vidim lice čika Ečike. Poluosmeh tete Čibike. Sve veću snagu mogu uneti u udarce. Počinjem sa policama u zidove ugradjenim, zatim razbijam stelažu iz ostave i kuhinjske elemente, šutiranjem drobim žuta ožičana stakla dvokrilnih vrata izmedju soba, otkidam lustere, sitnim uzglavlja kreveta. Rasparam presvlaku otomana, obrušavam gornje i donje elemente ormana u sobi oca. Malter se mrvi u suvu prašinu, potmulo odjekuju udarci u praznim sobama, pršti srča pod mojim stopalima. Nogama lomim vrata, kidam postave fotelja, vaze, tanjire i tegle bacam na zid. U slepoočnici mi divlje udaraju jedan bubanj. Nasrćem na sve, šta god dohvatim. Neće ovo biti prva prilika da sve razbijam.

Tek tada primećujem koliko teško dišem, kada prekidam sa rasturanjem. Nadlanica mi krvari. Stiskam držalj sekirice, ne mogu ga ispustiti. Teško je razbiti našu prošlost. Nemoguće je istrebiti zajednički život sa ocem. Slepoočnica mi je vlažna. Drago mi je da niko nije dođao na buku razbijanja.

Ležem na travu iz kuće. Upletene dlanove stavljam pod potiljak, da mi osušena strnjika ne bode toliko vrat. Usredsredjen sam na sebe. Uživam u smirenosti. Sklapam kapke, puštam da mi sunce žari lice.

Gledam svoj trbuh i noge. Ležim tako, kako je i otac ležao na bolničkoj postelji, nepomično, pravih, unapred opruženih nogu. Mešaju se mirisi njegovog tela što isparava iz košulje i miris mog znoja. Mošnice mi napete od mokraće, ali ne želim već da se vratim u kuću. Čujem kako pristižu prvi kamioni komunalaca križnim tokom kraj elektrane.

Nisam hteo da mu priredim jevrejski pogreb. Da mu odaju počast u takvoj tradiciji, sa kojom nije bio nimalo povezan. Da mu čitaju molitvu na tom jeziku iz koje ne bi razumeo ni reč. Da ga polože pod zemlju na takvom mestu, gde je skoro nemoguće da se vratim.

Moram se malko odići da mogu izvaditi iz steažnjeg džepa jedinu preostalu fotografiju.

Čika Ečika sedi na njoj, kraj stola radničkog motela u Tengizu. Nema naočare. Sveže obrijano lice i brežuljak čela mu u senci. Pred njim šerpa i tanjirkao da se priprema da jede. Ne znam ruča li, ili večera, vidi se samo toliko, da mu je neugodno, što ga slikaju. Stegnut je i grčevit. Pred njim odsečena kora isušenog hleba, savijena salveta u ruci. Ima li nešto u ustima, što ne sme progutati? Da li je obrisao usne zbog snimka?

Ruka mu je snažna. Zglob mu je dlakav. Prsti mesnati. Ni prstena, ni madeža. Na jednom mestu se duboko vidi ispod kragne košulje. Iz širokog vrata mu struji snaga i neuništivost. Zarobljava me ta scena, ne mogu skrenuti pogled sa nje. Bojim se da više nikada neću moći da je zaboravim. Ni ovaj snimak nisam imao snage izbaciti. Sasvim se sledjujem od spoznaje, da mogu bilo šta raditi, od sada će ostati zauvek sa mnom. Ma koliko ne želeo to, sećaću ga se.

Nisam tako zamišljao svoj osamnaesti rodjendan.

Voleo bih ispričati ono što mi se desilo, ali ne tako kako bi toga bilo prijatno sećati se. Počinjem od devetnaestog Avgusta hiljadu devetsto osamdeset i sedme . Od tog dana, od kada se još uvek jasno sećam svega.

Otirem mrave sa noge, proveravam da li su se dovoljno nakvasile krpe u grliću flaša sa benzinom. Nema više nazad, želim da završim ono što sam počeo.

Farkas István

Mezei Márk: Zsidó temetés (Részlet):