PRÓZAIRODALOM

Atila Irmeš: Deda i paralelni univerzumi (1.) (Sa mađarskog preveo: Mirko Gottesmann)

Sedamdesete godine, stanujem u Subotici u patinastoj Vešelenjijevoj ulici. To je stvarnost. Sve drugo – da učim u Novom Sadu, da se selim u Budimpeštu ili da sam vojnik u Hrvatskoj  – samo je iluzija. Za večna vremena živim ovde, dole je put obložen žutom opekom nalik onome iz Ozovog carstva. Bajkovitost biva prekidana samo kišom i tada je strašno klisko, nekliko puta sam se opičio po njemu sa cajglom, prokleto žuto kamenje.

            Kuća nam je izgrađena u modernom kockastom stilu šezdesetih, na crvenkasto-ružičastom malteru  zasvetucaju pri sunčanoj svetlosti krhotine stakla. Stanujem na trećem spratu, terasa koja se otvara iz dečje sobe prepuna je muškatlama i zbrkanim puzavicama. Odavde volim da posmatram žamor odozdo, supermarket, mesara, trafiku i Folksvagen radionicu čika Čordaša i crkvu Svetog Đurđa koja se uzdiže iza ugla.   

            Radnim danima se igram u cvetnjaku mame Marije u  Ferencijeoj ulici. Gurkam svoje  automobile, igram se vojnika, pazeći na lišće i na stabiljke, jer su ruže,  margarete i ostalo  bezimeno cveće, sve mamine miljenice. U međuvremenu deda Mihalj  iz letnje kuhinje – koja mu služi kao ilegalna krčma – toči vino, sodu i rakiju. S proleća vinopije sedaju ispod starogo višnjinog drveta široke  krošnje dnu vrta i razgovaraju, puše. 

Mirko Gottesmann

*

            Dedu Mihalja su devetstočetrdesetčetvrte partizani poterali na drvaru iza tovarne železničke stanice. U isparenjem natopljenoj oktobarskoj noći zemlja je još širila miris popodnevne kiše i dok je sav se tresući od hladnoće skupljao kaput, setio se jedne zore od pre mnogo-mnogo godina kada je lupao na vrata berbernice debelog Vučetića u Šalamonovoj ulici. I tada je besneo svetski rat, beležili su hiljadudevetstošesnaestu, ali je Mihalj brinuo drugu brigu. Bežao je od kuće, sa svojih trinaest godina, usput ga je dokačio obilati pljusak i kako je ispod kape sevnuo njegov preplašeni pogled a rukom je udarajući po kaputu otresao krupne kapi kiše, pružao je takav prizor, da je frizer  zapanjeno upitao iskvarenim jezikom: ko ti bit, ti pokisli sova?  

            Pozvao ga je u kuću, potom je uz svetlost fenjera odmerio niskog dečaka upalih obraza. Od tri šegrta jedan je već izučio zanat, tako da se ga nedavno regrutvali u vojsku i sada se na istočnom frontu bori za Franju Josifa. Preostala dvojica su, pak, metiljavi i nespretni, stoga je odlučio, dobro će doći još jedan par marljivih ruku. Sutradan je Mihalj već spremao, nosio vodu, cepao drva. Zauzvrat je mogao da spava u magacinu,  na galeriji sklepanoj iznad gomila sapuna, sveća i kutija, u spavaonici za šegrte. Svetlost je jedva prodirala kroz mali krovni prozor, prokišnjavalo je kada j padala kiša, ipak se radovao što je ovde, u Bajnatu na istočnom obodu Subotice pronašao odgovarajuće skrovište.

            Nije se skrivao od roditelja, već zbog naprasite naravi svog najboljeg prijatelja Pištija Orta. Još uvek je jedva verovao da su se njih dvojica usudili da zametnu kavgu sa najopasnijom, noževima naoružanom bandom čitavog kraja. Od Ečija Barotija i  njegove starije braće strahovao je celi Peti kvart.

Dvojica dobrih drugova sedeli su dokono na travi pored Bajskog puta, nedaleko od bakalnice u  Belinoj ulici. Jeli su, pili rakiju, Pišti Ort je izgovarao hvalospeve o Katici, koju je ljubio na subotnjem balu žetelaca. Mihalj ga je slušao sklopljenih očiju, zamišljao je tu devojku sa kosom kestenjasto smeđe boje, ljubopitljivih očiju. Barotijevi su se  pojavili kao da su iz zemlje iznikli. Zdepasti Eči je prišao Ortu, iz mišićavog tela na kome skoro nije imao  vrata, izrasla ogromna glava. Siktavim glasom je rekao u dečakovo lice, da mu je oduzeo onu koju najviše voleo i da će za svoje slomljeno srce sada zauzvrat da iseče njegovo.   

            Pišti je bez reči trpeo pretnju, u međuvremenu se iz sedećeg položaja prebacio u čučanj, napeo je nogu,  zatim je naglo poskočio i naneo ubod u predeo pojasa. Eči Baroti se skljokao, trenutna zaprepašćenost ostalih je bila  dovoljna da Mihalj i Pišti odjure Penzeševom ulicom ka Bajskim vinogradima. Braća su pokrila ranu i potom viknula za beguncima: Uhvatićemo vas! Smrt vam ne gine, obojici!

            Bakalničar iz Beline ulice je doneo čistu krpu, pomogao je da se rana zavije i budući čovek svestan svoje dužnosti, obavestio je žandarmeriju.

            Koje li sramote! Da mog sina traže kao kakvog zlikovca! – Mihaljova majka, ponosna, stroga Verona nije vodila samo domaćinstvo, ona je  rukovala kućnom blagajnom, isplaćivala radnike, uveče je, pak, ispisivala dugačke nizove brojeva u kockastu svesku. Porodica se pokolenjima unazad bavila stočnom trgovinom, terala na vašare konje i marvu. Kraj Ludoškog jezera naselili su se hiljaduosamstočetirdesete, u to vreme tri najveća grada Mađarske bili su Pešta, Segedin i Subotica, dva putonja udaljena jedva četrdeset  kilometara jedno od drugog. Iz tog razoga je Mihaljev deda, promišljeni Šimon, imanje kupio na pola puta između dva grada, kako bi stoku odatle poterao na segedinske i  subotičke vašare.

            Mihalj je voleo konje, dodir njihove dlake, njihov miris, vernost, pamet. Već sa šest godina kasao je sa svojim ocem preko Palića do kelebijske šume, ponekad sasvim do Čikerije, gde je sa uvećanjem porodičnog imetka kupovao nova zemljišta.  Uskoro su kupili i kuću u petom kvartu Subotice, u Meljkutskoj ulici.   Mihalju su nedostajali voćnjaci i pašnjaci, stoga je, ako mogao, sa svojim novim prijateljima lunjao u vinogradima na periferiji grada, upoznavao se sa bricom, rakijom i devojačkim poljupcima. U drugim  prilikama ga je posle škole Verona posebno podučavala matematici, a subotom bi sa ocem izjahao na neki od poseda, kako bi upoznao ishranu marve i konja, njihove boleštine, psihologiju: Ma kako pametna bila jedna stoka, sine, dobro upamti, biču se svaka pokorava.  

Atila Irmeš