Atila Irmeš: Deda i paralelni univerzumi (2.) (Sa mađarskog preveo: Mirko Gottesmann)

Šegrti su ustajali rano, posla bi se našlo za čitav dan. Debeli Vučetić nije bio tiranin, posle ručka je pustio da se dečaci odmore, ali kada bi pristigao posao, ni on sam nije lenčario. Uprkos svojoj ogromnoj trbušini  bio je okretan, možda čak suviše, jer mu je  na košulji i džemperu čas mrlja od masti, čas sok od perkelte ukazivao na pojedeni ručak. Kada si potom obukao radni mantil, sve je to ostajalo skriveno od osetljivih očiju mušterija.  

            Dva starija šegrta  su već brijala, čak sekla i kosu, k njima su dolazili siromašni. Nisu morali da plaćaju, kalfe su sticale veštinu na njihovoj koži, nanoseći im prilično mnogo bola, Mihalj je svakoga dana čuo kada bi s vremena na vreme jauknuli. Jednom prilikom su tukli psa u Vešelenjijevoj ulici, cvilenje se čulo  do frizeraja i jedan stari gospodin, koji je čekao na šišanje upita: Zbog čega urla ta nesrećna životinja? Sigurno i nju briju besplatno!  – promrmljao je neko iz ugla.

            Mihalj je u početku razmazivao kremu na lica, pripremajući posao Vučetiću i dvojici starijih dečaka, ali je u decembru već i on mogao da brije.  Tako je vešto povlačio britvu naoštrenu na kožnom kaišu, da je uskoro mogao da radi za novac. Dobijao je malu napojnicu, rezerve, koje su ljudi imali, odneo je rat, ali je od svoje plate i ovako naručio za sebe pomodne kožne i gabardenske cipele kod šustera u Damjanićevoj ulici. Narednog meseca je dao sebi sašiti sukneni kaput teget boje kod krojača Saulića. Krajem maja, kada je saznao da su od Barotijevih dvojicu starijih izneli na front, dok je jedan u zatvoru, smatrao je da je vreme da se ode kući.  

            Ponosno je obukao na sebe stvari kupljene od plate. Na glavu je navukao još i jednu kariranu kapu i kratko pre nedeljnog ručka samouvereno je prodrmao zvono kuće u Meljkutskoj ulici. Vrata je otvorila Verona. Prodornim pogledom je osmotrila sina, zatim pokazala na pojatu: Ako si umoran, možeš da prilegneš na slamu. A ako si se preselio u berbernicu, onda idi i hrani se tamo!

*

            Svetlosti tovarne železničke stanice su bile daleko, na skladištu je plamtela samo logorska vatra oko koje su se parizani grejali. Pre nekoliko sati je Mihalj u kaljavoj peći još ložio kod kuće. Onda su odjednom počeli da lupaju po kapiji. Dva vojnika i jedan belokošuljaš sa listom u ruci su poimence tražili njega. U jesen četrdsetčetvrte Subotičani su strepeli od ovih večernjih poseta. Odveli su pravnika, činovnika, zemljoradnika. Ne zna se na osnovu čega su birali, zajedničko im je bilo samo to, da se nijedan nije vratio. Mihalj je dobio deset minuta da se obuće, oprosti, zatim je dolazila prohladna drvara, Kada su mu oči počele da se privikavaju na mrak, prepoznao je lica, lice čika Mikloša iz Čakanjeve ulice, starog bunjevačkog pravnika iz Vešelenjijeve. Njega je brijao nekoliko puta kada je još šegrtovao kod Vučetića. Nastojao je izbroji ljude, ali je četrdeset prestao, jer su vojnici neprekidno dovodili nove. U blizini je četiri žena – njih su pokupili na železničkoj stanici jer nisu imale dokumente – neprestano mrmljale Očenaš, nekoliko ljudi se okupilo oko njih, molili se sa njima, drugi su nemo stajali  ili zabrinuto nagađali, šta će da bude?  

Mihalj se zavio u svoje uspomene, i što je više razmišjao dosadašnjem životu, to je čvršće varovao, da je berbersko šegrtovanje započeto kao  pubertetska avantura bila odluka koja mu je zapečatila sudbinu  i na kraju ga dovela do ovoga. U porodoci  je on važio za bistrog dečaka,  vaspitavali su ga tako da on nastavi da vodi domaćinstvo, ali kada se sakrio u frizeraju debelog Vučetića – kratkim pismom obavestivši roditelje da je morao da se sakrije – izgubio je majčino poverenje. Verona je dala na školovanje mlađeg brata. Uvek nasmejani mlađi bat bujne plave kose je u Subotici bubao u gimnaziji matematiku, gramatiku i latinski jezik, nekoliko godina kasnije je diplomirao prava u Beogradu. Oženio se tamošnjom devojkom, zgodnu, uvek elegantnu Anču. Tridesetih godina su se preselili u Budimpeštu kupivši stan na Tekelijevom putu.   

            Kada je Mihalj izučio  berberski zanat prvi svetski rat se završio, Šalamonova ulica je preimenovan u Prešernovu ulicu, preinačenje granica je u zamašnoj meri umanjilo porodični imetak. Uzalud je Verona do kasnih noćnih sati brojala, novca je bilo sve manje, stočni fond je bio sve siromašniji, jedva su uspevali da plaćaju Ištvanovo školovanje, na sreću, momak je govorio dobro mađarski, srpski i nemački, uskoro je mogao da bira među činovničkim položajima.

            Mihalju su strani jezici išli teže. Kada su ga u proleće hiljadudevetstodvadesetčetvrte regrutovali na tri godine u vojsku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, nije znao čak ni kako da stigne do kasarne. U Skoplju je sišao sa voza, stao je pred železničku stanicu smrdljivu od istrulelog voća i  kako bi ublažio nevolju zbog slabog znanja srpskog jezika, digao je uvis vojničku knjižicu, ponavljajući naziv jednog grada: Bitola!  Neko mu je pokazao put, potom je kod sledećeg ugla opet pitao i za jedno popodne je stigao izvan grada. Na obali reke Vardar primila su ga jedna kola, pozadi se prostro na seno. U bitoljskoj kasarni je u stavu mirno izvikivao svoje ime oficirima, zatim je dodao: brica. Znao je šta to znači na srpskom i da je to magična reč, Sezame otvori se, jer biti ovde frizer je  privilegija. Kod kuće su njegva mati, a kasnije i tašta prezirale  berberine videvši u njima ništarije bez imetka, koji  slušaju tajne mušterija kojima se razvezao jezik, da bi se posle toga klanjali poput sluga za nešto malo napojnice.

Verona je nedeljom uzalud išla u crkvu, uvo joj je ostalo gluvo na priču sina razbludnoga.  Kada je Mihalj dolaziio kući u posetu, razgovarao je samo sa sestricom Juditom i sa Ištvanom, roditelje čak ni pozdrava nije udostojio. Njegove retke posete u Meljkutskoj ulici su se završavale i isterivanjem iz kuće, ali majci ni reč nije nikad rekao, čak ni kada mu je urlala u lice. Uzalud se prvi svetski rat završio, oni su u porodici nastavljali da kopaju streljačke rovove i moj deda je postajao sve nesrećniji, sve usamljeniji. 

*

            Moglo je da bude oko dva posle ponoći, kada su partizani počeli da teraju civile u pravcu kapije. Jedan od njih je kundakom tako munuo Mihalja u bok, da je prostenjao od bola. Stisnutih zuba nastavio je da hoda. Pod stopalima mu je šljapkalo blato, od kiše pokisli grumenovi trave kao da su se vlagom  natopili za večni život.

            U senci poput tornja visokih  gomila drveta  skrivala su se dva kamiona sa zelenim ciradama. Kada je čelo reda stiglo dotle, jedan vojnik je naredio stoj, ostali su u stavu odmora pustili oružje uz bok, a civili su stajali, zbunjeno čekali.  Jedan mršav čovek iz Mihalja počeo je da ubrzano govori: Sigurno nas nose na prisilni rad… sigurno na prisilni rad.  Sedobradi čika Mikloš je nervozno zarežao: Prestanite već jednom! Ovde će ionako biti streljanja!    

            Svitalo je kada pozadi na kamionima razvukli ciradu. Civile su postrojili po dvojicu i počeli da ih teraju na uzdignute ravnine. Ka vozilima je stigao onizak brkati oficir. Njegov čin u s brda  dola skupljenoj partizanskoj vojsci je mogao samo da se nasluti. Hodao je samouvereno, zadovoljno prebrojavao  civile, izdavao zapovesti vojnicima… možda je upravo određivao strelački vod, kada je u masi ugledao Mihalja. Okrenuo se ka najbližem stražaru sa puškom: Šta hoćete od tog čoveka?

            Partizan  je slegnuo ramenima u znak da ne zna, stoga je pozvao belokošuljaša sa listom. Da pogledamo! – listao je užurbano po stranicama sveske – Evo ga! Tu stoji da je pod okupatorom bio zatvorski stražar.

Da, to znam – progunđao je nestrpljivo mali brko. – Nema ništa drugo?

Nema!

Onda ga pustite!

            Dedina sudbina se ovde rascepila nadvoje, život su mu se tiskali, drsko probjali paralelni univerzumimi, jer je na jednoj vremenskoj liniji  tada u zoru zajedno sa čika Miklošom, bunjevčkim  advokatom i ženama u molitvi i njega upucali u trstiku kod groblja na Senćanskom putu, dok je na drugj mogao da živi i dalje sa nama i decenijama kasnije je u dnu dvorišta kuće u Ferencijevoj ulici, iza stare višnje  letnju kuhinju pretvorio  u ilegalnu krčmu. I ja bih trebao da ležim sa njima! – mrmljao je ponekad na gangu, kada bi se loše raspoloženo probudio iz dremeža posle ručka. Onda je počeo da priča, ja sam slušao i motrio, umesto obdaništa, posle škole… toliko godina sam proveo u kući u Ferencijevoj ulici da ponekad i sada imam osećaj da se igram sa korpulentnom Ilonkom iz poprečne uličice, ili da pokušava da prebacim Zoliki avione od hartije na drugoj strani puta. Smejemo se, tada mi je šest godina, a to da sam postao odrastao čovek, da se iz jednog grada selim u drugi, zapravo samo moje snevanje.