GALÉRIA,  PRÓZAIRODALOM

Драгињa Рамадански: Сестра Клементина и метамор

          Драгињa Рамадански: Крај игре 

           И сама стварност може да буде надреална, и да се компонује као поезија.

                                                                                                         М. Ристић

                Сестра Клементина  возила је свој бицикл пуном брзином. Уживала је у окретању педала. У правилним интервалима, након десетак обртаја, раширила би ноге и зажмурила. Предавала се мирисима јесење вечери,  наликујући на птицу или слепог миша. Бицикл ју је савршено слушао.  Ускоро није било потребе за жмурењем, и последњи зрак сунца је избледео. Успоривши, закачила је скутове мантије коштаном штипаљком за опасач, да их ланац бицикла не би увукао и искидао. Овако утегнута, њена силуета постаде упадљиво женствена, као са неке рококо слике. Одагнавши грешну помисао, сестра Клементина навуче челобран до обрва и препусти се мирису коњске балеге. Читавим њеним бићем одзвањали су благодарни ритмови.  Надомак града, на рампи, пружне талпе замирисаше на  сандаловину.

ДОНГОВЕ УШИ

(тужна синегдоха)

             У најранијем детињству, док сам још ишла четвороношке,  јела сам из његове чиније.  Увек је био на продају, и  увек нам се враћао. Устрељен је насред  залеђене Тисе, пошто је баш однекуд побегао.   Мамурни ловац, тог магловитог јутра, није уочио разлику између вука и ирског сетера.  На крају ударничког дана, тата је бројао нанизане уши потамањених животиња, ради евиденције и обрачуна.  У његовим рукама су се нашле меке, свиленкасте, риђе Донгове уши. Сећам се да је после издељао дрвену шкатулу, са  Донгом у пози „ату“.  У време беспарице, мама је успела да је некоме прода.

Драгињa Рамадански: Лутка

КАБАК

         – Кабак је мађарска реч. Свежањ сувих тикава који одржава непливача на води. Колико да се не удави и да што пре научи да плива. Старински изум. Његова урбана подврста  начињена је од празних конзерви за мармеладу, запремине 3-5 литара, које су се везивале  за леђа, и као неки батискаф држале непливача, ближе дну него површини воде. Пловило, што самоунижава а не самоузвисује. Средином минулог века  многе девојчице су тако училе да пливају по овдашњим купалиштима. Иначе,  то је и руска реч за биртију, вероватно због претакања пића дугуљастом тиквом натегачом. Нешто ми говори да си све ово знао.

        – То са тиквама сам знао и видео, у бари на крају  атара, где смо ловили рибу кошарама. Муља је било али рибе слабо. Било је жаба и девојчица, које су  користиле  тикве да не би потонуле. Девојчице никад не потону.

ПАСАЖ

(инструментал, локатив)

            Користим пречицу кроз два туђа дворишта.  Води од  увек откључаног капиџика Илонкине потлеушице до парадне масивне капије палате што  гледа на Поштанску улицу. Бедем између њих је одавно срушен.  Пролазећи кроз ајнфорт, поплочан жутим клинкером, читам двојезично упозорење ПАЗИ АУТО VIGYÁZZ AUTO.  

                Верујем да ће ме, ако погледам лево-десно, неко похвалити. Можда баш тајанствени винар и содар Ернест Кесерлинг. Средином рата ову палату  уступио је команди немачких јединица. После му се губи сваки траг.

               Илонка и ја се дружимо. Кад никог нема, обилазимо наше собе. Вадимо, једну по једну, фигуре из витрине. Све те купачице, пастирице, папагаје. „Ви  сте богати“,  каже. „Имате пуно ствари“.

                 Онда одлазимо код ње. У потпуну ненастањеност. Води ме до  ћупа са ушећереним медом. Пружа ми кришку хлеба. Седимо на прагу и једемо. „И ви сте богати“ кажем.

                 Родитељи су јој из Немачке донели лутку са правом косом. Ускоро су је сахранили, заједно с лутком. Као да нико није баш одвише жалио: умрла је од превелике среће.

                На бочном зиду спојених дворишта су закључана, скоро невидљива,  врата. Пре рата ту је становао месни хасид. У Аушвицу је  изгубио целу породицу: жену Леу и троје мале деце.  После се одселио у Америку,  и стекао нову жену, такође Леу, и нову децу. Попут Лота…  Његовим потомцима ни броја се не зна. И поред највиших звања и почасти, до краја живота се  потписивао: „Моше Тајтелбаум,  рабин сенћански“.

ОТО

                                                                                   Miluji věci, mlčenlivé soudruhy[1]         

                                                                                                   Jiří Wolker    

                  Кућица за птице,  направљена од шперплоче, у школској радионици за опште-техничко образовање. Кисне на неком високом балкону. Више од пола века. Стајали смо за великим дрвеним струговима и мајсторисали. Секли, кројили, завртали, одвртали. Учили како се ужлебљују даске.

                 Недавно сам налетела на још једну своју рукотворину: лампу од одломљене брезове гране. Криви своју огарављену главу, са жинором уврнутим око врата, одбачена али не и бачена.  Са абажуром од рафије, изрешетана црвоточином.

                „Кoca, koca tarka, se füle se farka“.[2] Одзвањају Бајерове партитурице узтиктакање метронома. Плехано умпапа наставника Фабијана пресреће нас у радњама техничке робе, на путу до солидних, дуговеких ствари. „Ако гледате себи кроз уши, пашћете на нос. Фљас.“

То су лекције из ОТО-а: небројене разроке творевине, проглашене фијаском. Папирни змајеви, који никад нису полетели. Лимени отирачи за ноге, претворени у мебијусову траку. Недогођене лампе са лошим тежиштем. Посувраћења, која  ни наставник Фабијан није успео да одмота и  рашчара.

  Драгињa Рамадански: Самоћа

TIBI    

                  „Szerbusz, drágám.“

                  „Тиборе, шта радиш ту? Где ти је кључ?“

                   Лежећи у снегу, показује на бочни џеп претесних  фармерки.

                  „ Ричарде, забога…“ Једва једвице, врховима прстију, извлачим мајушни кључић.

                   Хватам  га испод пазуха и вучем по снегу.

                   Као деца смо се играли одбаченим  шпулнама за конац. Прекопута Тиборове куће била је фабрика чарапа, и увек је било тих картонски калемова, у облику конусних цеви. Звали смо их дуде.  Дечаци су од њих правили копља, мачеве, трубе;  девојчице – жезла, мажоретске палице, чаробне штапиће.  Играли смо „зоне“, „држава-градова“, чловили на пољанчету, чучали у зарђалом бурету или седели наврх оџака, осматрајући кроз дуде морску пучину, као кроз дурбин. А онда је Тибор  добио на поклон каубојско одело, по мери. И окренуо се против нас. Пуцао је из дуда, увукаши их једну у другу до дужине винчестерке или колта. Ми, Индијанци из краја,  и даље смо млатарали хладним оружјем. Умирали смо погођени метком у стомак, чиграсто се превијајући, све док из нас  не би истекла и последња кап крви. Одбијао је да једе било шта осим траве.  „A kombojok csak füvet esznek”. Храна права за каубоје јесте трава.

               После  су дошли Битлси, дуга коса, хипи покрет. Препуштао се иностраној моди свим срцем, уз прећутну сагласност родитеља. Чак је променио и лично име. Опремили су му дрвену кућицу у дворишту,  Ту је примао другaрe, слушао музику, пушио траву. Чика Гере га је једном увребао кроз прозор.

                „Жено, син ти се дрогира“.  

              Мада смо скоро истрчали животну трку, свакo своју,  међу нама влада некадашња присност. Ево нас у том злосрећном вајату (који по правилу не би требало да има прозор), у коме је наставио да живи  и после смрти родитеља. Скидам му ципеле, огрћем га  ћебетом, укључујем електричну пећ.

              „Сећам се твоје прве менструације. Пењали смо се на дрво, мислио сам да си села на вишњу.“

              „И ја сам то мислила. Да се ниси макао, убацићу кључ у поштанско  сандуче“.  

Ипак  је кренуо да ме испрати.  И од тада ме прати

САЈАМ КЊИГА

 –  Пишете ли нешто?

 – Не. Као жена немам потребу да дорекнем природу.

 – Па пишите о томе.

                               Из разговора са Милорадом Павићем

            На испражњеној сцени Кнез Михајлове – тек понеки гост престонице.  Журим на светковину коју сам унела у свој стални животни распоред. Унапред  уживам у листању блиставих страница. Понела сам торбу од поливинил-јуте са колонијалним натписом, у нади да ћу је напунити књигама до врха. Стискам је уз груди, док се борим са кошавом и кишом. Грабим крупним корацима, поводећи се за трзајима кишобрана, који се изврће и овако и онако.  Пролазници су се повукли у безбедни појас надстрешница и пасажа, правећи неку врсту ћутљивог шпалира. Онда  се кишобран коначно ишчупао и бучно закотрљао по мермерном плочнику. Као да ме је  чикао својом хировитом путањом, на махове се заустављајући и потом опет убрзавајући. Попустљиво  каскам за њим, руменећи се и слежући раменима. Један човек искорачује, и лови га, као лопту пред голом. Пружа ми дршку припитомљеног амрела, уз галантни наклон.

           Своје редовно задовољство плаћам из скромне уштеђевине. Пут, ноћење, дангуба. Ни пртљаг не носим. Пуних двадесет година одседам у истом хотелу.

           Овога пута није било ниједне слободне собе.

            – Па добро – смилује се рецепционер и пружи ми кључ.

            – Који спрат?

            – Лифт Вам иде до петог а онда наставите пешице.

           Још је довикнуо да данас нема воде и да се не нервирам, може да стигне сваки час.

           Испоставило се да врата собе нису закључана. Отворила сам прозор да направим промају. Мора да сам била прилично бучна, јер је екипа радника на скелама, са суседне зграде, прекинула рад и погледала у правцу прозора. Извирујући, схватила сам да се ради о једној од  оних  соба. Уосталом, и кревет је био размештен. У купатилу неповучена вода, на лавабоу истиснута туба вазелина.

             Без двоумљења подижем тешку стаклену пепељару, под којом се налази свежањ новчаница. Овлаш извлачим неколико. Равно три хиљаде, испоставило се после.

             Док се књижевно вече Милорада Павића приводи  крају, тискам се ка гомили књига и купујем Страшне љубавне приче.

           Ноћ сам  провела с књигом.

УЗДАРЈЕ

                                       Сваки истински дар је узајаман.

                                                                     Борхес

              Осим изношених и демодираних ствари, на хуманитарном пункту у парохији примана је и сасвим пристојна постељина, пешкири, рубље. Учитељица Аранка Брановачки донела је кофер пун својих чувених хаљина, шивених у Пешти – луксуз који јој је муж адвокат својевремено без проблема омогућивао. Једноставне жене из далматинског камењара тешком муком  су се одлучивале да пробају неке од тих  „малих црних хаљина“. 

                  У све опуштенијој атмосфери пира за време куге, пљуштале су  доскочице. Накрививши (премале или превелике) шешире, бркате старине присећали су се својих „курварских“ пустоловина.  Вртели су се пред огледалом: само да је мало шире, да је боја дунклија.

Испада да  човек и када изгуби све, не престаје (или тек почиње) да буде избирљив.

                 Средовечни професор математике заљубио се у ципелу боје капучина. Био је веома сумњичав када потрага за њеним паром није уродила плодом:  за сваки случај понео је са собом лепотицу-распареницу. После, кад се запослио у Гимназији,  свим ђацима је делио јединице.  Најтеже је било зарадити двојку.

               Сваки приложник  добијао је признаницу, могућности за злоупотребу није било. Вишкови су пописивани  и прослеђивани у друге избегличке пунктове.  Док сам слагала и преслагавала туђу одећу, стаклена врата су се гласно отворила и још гласније затворила. Личила сам на продавачицу у неком бутику. Смејала сам се у себи, јер ни код своје куће се не бавим тим залудним послом. 

               Преда мном се, у свечаној ношњи и улаштеним чизмама, обрео старији човек. Без околишења истресао је на пулт два струка сувих кобасица, са националном триколором, како је то већ обичај код деликатесних артикала. Потом је, из унутрашњег џепа своје гајтанима украшене доламе, извадио новчаницу од стотину немачких марака и ставио је на пулт. Наклонио се, лупио петом о пету  и запутио ка вратима. Журно сам се латила писаљке и индиго блока: „Чекајте, да Вам…“ Док је излазио, окренуо се и са нескривеним изненађењем рекао: „Kezeit csókolom! Еzért nem jár  nyugta”.[3]

  Драгињa Рамадански: Крај игрe

ИМАТЕ ЛИ ЛУПУ У КУЋИ?

               Незнано зашто и како у фиоци с дугмадима имали смо бронзану часовничарску лупу, што се углављује у очну дупљу, док се голим оком невидљиви шрафићи журно уврћу  у конична рубинска лежишта.

              Пошто је, правећи мајсторску  паузу, коначно  поставио своје чувено питање, ко први стигне пружа му бронзано око, очекујући његов стучни суд. „Синтетички рубин“, „унутрашња лезија“, „мрља нечистоће“ или нешто слично. Опсег нијанси био је неизбројив.       

                Да ли је њен објектив објективан? То се питање и не поставља. Треба му да отпочне причу. Да после кратке напетости, пусти у погон неке друге механизме,  баш као у  филму Антонионија. Да исприча причу о себи.

            Пропутовао је многе светске метрополе, углавном шверцујући накит. Налазио је фалинке у дијамантима, разумевао се у астраганске бунде и калибрирање јаја, био ненадмашан дегустатор вина и других жестоких пића.  Волео је да се изражава каламбурима и ребусима. Као пристрасни зналац историје, пред спавање  је читао Шафарика. Мом сину је поклонио скоро нов тркачки бицикл. 

             Волео је да препричава посету Москви и Бољшом театру у друштву професорице Грковић. Поуздано је знао да тамо нема бува: иначе би се начичкале на потколенице његове слаткокрвне супруге, као у бечком Пратеру. 

              Управо излази  припит из кафане. Ишмркава нос на калдрму и брише о капут своје полихисторске прсте.   У светлу наше игре стаклених перли, то разумем као: „Пљујем на цео свет“. Потпис испод овог цитата могао би да гласи: „Шопенхаузен“. Шопен, Шопенхауер и Минхаузен.   Моћни амалгам браваде, пондеринга и хохштаплераја. 


[1] Чешки: Марим за ствари,  дружбенице тихе.

[2] Мађарски:  Крмачица лепа, ни главе ни репа.

[3] „Љубим руке! За ово не следи признаница“. .