VERS

Ото Толнаи: Три песме (Превела: Драгиња Рамадански)

(Fotó: Valuska Gábor/Litera)

ТОЛНАИ

Јер ја бих још само о

прогорелој лули сулундара

волео да говорим

коју је чика Шимон Толнаи

као мали добио од оца пред пут

јер ничег другог није било у соби

није било ничег

била је апсолутно празна

замислите

једну апсолутно празну собу

и видећете

да нема ничег у њој

ни у тој соби не беше ничега

само на месту шпорета

у зиду заборављена прогорела лула сулундара

пажљиво ју је извукао

у неке старе из дворишног нужника

новине згужване замотао

и као напутнину му дао

од тога је потом створио

Шимон Толнаи

од прогореле луле сулундара

светски лексикон толнаи

од тога је створио

од прогореле луле сулундара

светски лист толнаи

од тога је створио

од прогореле луле сулундара

толнаијеву светску историју

од ње је и толнаијевог лекара у породици

чувено двотомно издање створио

јесте ја бих још само о тој

прогорелој лули сулундара

волео да говорим

па и да певам бих само о тој

прогорелој лули сулундара

истом том

неким чудом у тангохармонику претвореном

прогорелом  лулом сулундара

песму амадеа пратећи

мада ономад

ономад бих као у војнички рог

као у  војнички рог  у њу дувао.

Tolnai Ottó

МОЈИ МРАЧНИ ТЕКСТОВИ

Лако сам писао своје мрачне текстове

две мале просторије летње кухиње

почео је у сауну да претвара

али на крају  није обложио

јеловим даскама зидове

оставио  је да зврји као остава

крупније биљке тамо спавају

тамо спава и једно стабалце нара

тамо спавају бицикли

сред  којекаквих врећа

пред буретом са укишељеним  дињама

дреждим у запаху сирћета

у руци ми укишељена диња

напољу жега

као глобус је окрећем

требало је да тамо уредим

једну двособну ћелију

алков некакав

све немуштији деда  је у тој

летњој кухињи живео

ја сам му носио ручак

изнад гвозденог кревета гипсано распеће с вашара

између свих круцификса  родне ми вароши

највише ме је очарало ово гипсано распеће

када би деда одскитао

у лавиринтима шимшира народне баште

кад се губио

скидао сам га да бих његовим витким телом

могао по шкриљчаној таблици писати

на финој  шпарги

далматинске спужве сам  низао

њима умивао расточено у слова му тело

а са тамним писаћим прибором

тамо у нашој изгорелој кући

у  хрпама беху угарци

лако сам писао своје мрачне текстове.

БЉУЗНУЋЕ  МИ КРВ НА УСТА

                     Und die Ameisen  tragen  mich planlos

                    Fort, Wort für Wort, fort.

                                               Ингер Кристенсен                   

                                      (превод Грегора  Лашена)

Током мог последњег путовања у немачку

доживео сам приличан шок

када сам схватио

(све се догађа у тибингенском студију радија штутгарт

истинска мала радио драма

дуги низ година и ја сам на радију радио)

да сасвим природним сматрају:

на немачком да ћу читати

није ми било ни на крај памети

а већ се упалила црвена лампица

требало је да почнем  (преда мном беше

једна  двојезична антологија) требало је да почнем да  читам

на немачком песме сопствене

кад зачуо  се неки чудан прасак

крцкање

можда ми се златни мост од леда сломио

златни мост  у устима надвоје пукао

наиме као да сам почео  да гризем стакло

први залогај још као причест ломећи

ко не би принео жртву на олтар туђег језика

елем као да сам стакло гристи почео  

у детињству сам видео човека  што је у забаченим крчмама

наступао и јео гвожђе и стакло опчињено сам га пратио

на наше очи  пола бицикла је смазао

и неколико чаша приде појео

(скоро да кажем попио) са правим гуштом

кажем сасвим изблиза сам га осмотрио

ниједном му из уста крв није бљузнула

а мени у тибингенском студију радија штутгарт

имао сам све време утисак да је бљузнула

уредник инжeњер звука гледају како је бљузнула

гледају то још нису видели како крв ми на уста полази

након читања јурим у тоалет

да оперем у папирну салвету да лице сахраним

после сам и поред велике треме почео себе да посматрам

током свог  немачког читања

како нагињем како нехотице нагињем сопственом предлошку  

не бих ли  прокријумчарио нешто од  изворнога појања

то је трајало све док до неког стакленог предмета

(лустер стаклена риба кристални азурни сифон) не стигнем

и опет не осетим да бљузнуће ми на уста крв

што је пред публиком то јест микрофоном то јест камером

крајње непријатно јер поезија одавно није више

већ одавно није претерано романтична

није романтична у смислу  крв et cetera

торба ми је  пуна папирних салвета убрус око врата

и онда сам приметио да током писања нових песама

а више песама сам тамо у тибингену написао (омађијан

хелдерлином хесеом и

управо тад за плагијат оптуженим

баш као  после тога  Данило Киш што је оптужен

за плагирање управо оптуженим селаном)

током писања нових песама  већ унапред мислим на будућа

захтевна читања

ако ми и током писања на уста бљузне крв

без размишљања  прецртавам реч  метафору

поезија одавно више није неко

богзна какво надахнуће

безобзира на стакласту категорију песничког опализирања

ослањам се на речи које као да чине неки посебни

(авај све кројим према свом мањинском статусу) приватни језик

посебни мали приватни немачки језик сачињавају

наиме приметио сам да од тада у сваку песму

(у лутку од леса  мермерну пиету

тастатуру компјутера геолошку скицу куглофа)

умили однекуд  неки мрав

ког ђавола  тражи  мрав овде сред циче зиме

на тастатури што унезверено клопара

сред заносних геолошких слојева куглофа

in flagranti затичем себе

in flagranti  са мравом

знам за разне перверзије

али са мравом

да будем ухваћен на делу мрав

(:Die Ameise) беше та реч

господе мрав (:Die Ameise)

сасвим случајно осетих једном да сам га

додирнуо

па и другог па и сам немачки језик

као гуштер

(који можда баш мраве тамани)

с расцепљеним  надвоје језиком

панично сам пријатељици послао електронску поруку

шта је то Ameise?! каква је то уопште реч Ameise?!

реци шта хоће од мене in flagranti са њом  сам ухваћен

шта хоће од мене та реч господе шта хоће: Ameise?!

ја бих рекла одговорила је спремно пријатељица

која  моје цвокотаве (кошмарне) филологије добро познаје

рекла бих да се ту ради о две речи: А Мeise

(eine Meise  јужнонемачки и аустријски а северњаци

не би тако рекли али би  разумели) кад би се код немаца  распитао

овако као код мене нико не би знао да каже

о чему је заправо реч

скоро да вуче на неку стару (прастару) страну реч

од тога сам се и бојао

јер сам слично прошао са основном категоријом

француског песништва (на којој завидео сам  им највише

била ми је потребна при инкорпорирању јадрана наиме)

када сам сазнао да је то уствари арапска реч

радило се о азуру

међутим пријатељица наставља

етимолошки а је у вези са ohn (без)

и са праиндоевропским префиксом anti

који значи још много тога наравно али сад

останимо код значења без: Ohn-Macht

док meise је дакако располућено meissen

јер су му глава и труп како каже и мој лексикон

упадљиво раздвојени

наиме како и мој други лексикон  каже

мрав једе лишће

невидљивим дијамантским зубима хлорофилне плочице 

надвоје цвика

био је један кабаретски глумац

наставља све занесеније пријатељица

звао се хајнц ерхардт  тај крупни и тужни човек

једном  је на бини изговорио (извео) следеће

Drüben in des Baumes Rinde wohnt die Made mit der Kinde.

Sie is Witwe denn der Gatte, den sie hatte, fiel vom Blatte.

Diente so auf diese Weise einer Ameise als Speise.

на шта је свако почео да се смеје и аплаудира

али је ерхардт тужно рекао

Noch nicht, noch nicht!

и још тужније наставио да говори

Drüben in des Baumes Rinde wohnt die Made mit der Kinde.

дубока тишина на шта ерхардт махну у смислу сад аплаудирајте

Jetzt,  jetzt bitte!

и после свега резуме се ни то није сасвим случајно

једног од мени најдражих сликара управо

мравом  (Ameise) зову

који је узгред буди речено стварно сликао  као  неки

у фарбу упали мрав (Ameise) ситним туфнама

истина током здушног понављања речи

која ми се због нечег свиленкастом учинила (Аmeise)

(сећам се моја прва румунска реч беше biserica

цео румунски језик сам око ње нанизао

као Бранкузи живоградски  споменик око старе црквице

можда зато што је на српском хрватском словеначком

а ваљда и македонском и бугарском бисер синоним перле)

током понављања речи која ми се свиленкастом учинила

дробим неколико чаша за воду

које ми увек припреме организатори сусрета

покрцкам пар ланаца за бицикл

није искључено да ћу када се вратим с дичног немачког гостовања

у провинцијским кафанама стакло гвожђе  бицикле таманити

полупаћу све прозоре као да посред  лумповања

прозорска стаклa приносим у жртву читаве табле сатирући

озвучивши само хрскање нафоре

док оне кафане продувава ветар

где након наступа куњам самотно

да бих приметио једног мрава: Аmeise! кажем

сведок мојих дичних немачких читања

Аmeise! Аmeise!

Опазим једног мрава  на карираном столњаку

у огледалу се управо спремам да га поједем

не знам самотнијег човека од тог малог сликара

Ханђе Андраша

који умеде да се сасвим поистовети са  својим именом

самачки је живео  дијагонално се кретао  у пустоши

свог великог атељеа  где је за логорашким сточићем

радио остављајући туфнице боје на папирима

које је после као писмо

илуминирано (уранијумом такнуто) као разгледницу

слао некоме у далеке завичајне градове

суботицу сенту сомбор нови сад

пошто је живео у загребу

већ болестан запутио се у лондон код жене српкиње

која због  рата није могла остати у загребу

оде у лондон и тамо без трага и гласа умреде

дуго сам му тражио гроб  једног мрава (Ameise) тражити гроб

у светској метрополи дуготрајна је и залудна работа

његовој  жени се чинило апсурдним

у туђем  граду да подиже мраву споменик

(Аmeise)

или је он молио да нетрагом нестане

утрапивши ми тако своје име путем алитерације

(лупам главу да ли да га преузмем

макар на немачкој језичкој територији да га преузмем

и као у некој лепој новели сасвим инкогнито

по историјској територији дијагонално да милим

милим преко бескрајних коцака  кафанских столњака

као у једној лепој новели свеједнако сам од себе цептећи

сиромах): Andreas Ameise.

Драгиња Рамадански