Radmila Marković: Örök / Вечност
Örök
Ifjúság szította szerelem
ma fátyolba rejtve él bennem.
Félrelebben a lelki függöny,
távol lobban, izzik az örök.
Öröknek hamuja világot jár!
Házakra, úttalan útra szél hátáról
hullatja hatalmát:
hiú álmokkal, kihűlt szerelemmel
rögös úton vár.
Öröknek erejéből vörösen csapnak
égig a perzselő lángok.
Izzadságcseppek köteléke testről testre fonódik,
forró tenyér után jön csók, sóhaj, mézédes sikoly.
Fény szűrődik át a végtelen hallhatatlanon.
Ifjúság szította szerelem
ma fátyolba rejtve él bennem.
Rám mosolyog, és
fogja a kezem.
Вечност
Пламтећа љубав младости
у велу скривена живи у мени,
нестаде духовна завеса,
из даљине вечност блиста.
Пепео трајања путује светом!
На куће, на невидљиве путеве.
На леђима ветра
носи своју одлучну моћ:
чека на неравном путу
сујетне снове, изумрле љубави.
Снагом вечности пламен црвени
из пепела се диже, пржећи сваког до неба вине.
Од зноја испрепредена осећања лепе се на тела,
дланови врели пољупцем милују уздах и сладак врисак.
Заслепљујући сјај ушуња се у срце осећањем непролазности.
Пламтећа љубав младости
данас у велу скривена живи у мени,
тајанствено смешка се,
и благо држи ме за руке.
Radmila Marković versei legutóbb a Szöveten:
