Драгиња Рамадански: О позној филијацији једног сликарског мотива

Насукала се код нас та слика донео ју је  овдашњи хаузирер моја ћерка панкерка одмах ју је заволела тврдећи да девојка на слици чачка нос да јој се фућка на све и да је баш кул била је потписана  имала је ознаку године настанка 1980 није то била однекуд искрсла  студентска студија на слици је лукаво лице зверчице што жмурећи снатри и бишће се у паузи од страхова у њеном ставу има пркоса новог почетка већ је преломила  шта би било кад би било  руке и ноге су јој снажне низ њих напросто цури злато нека је то и обичан зној обасјан сунцем високо придржава згужвану сукњу девојке стасале за удају тако су газиле грожђе прилика да покажу да су вредне и лепе прса су јој притом  оклопљена у беличасту кошуљу од густог платна са мноштвом љупких шавова можда претесну  с туђих рамена одједном сумњам да је сељанчица можда перачица подова париских ћумеза са кецељом поврх сукње  у одећи служинчади мадмоазел окренула  леђа свему што јесте а лице свему што није парадигма погрешне одлуке хибрис самообмане       

биле смо девојчице са прстима умрљаним бојом носиле смо наслеђене хаљине возиле се  велосипедом улицама малог града раширених руку и ногу одржавајући равнотежу чак и на кривинама у нама су стасавала крилата бића ластавице лептири шишмиши последњи пут сам је видела касних седамдесетих летимично кроз прозор стајала је на ћошку прекопута нападно нашминкана мислећи да је нико не види коса јој је била офарбана у црно имала је балетанке и дречаву мини-хаљину невешти покушај париског шика нервозно је чешкала нос и забацивала главу кад сам поново подигла поглед више је није било можда је стигла особа коју је чекала некако убрзо потом обрела се у индији и прва известила о смрти маршала никад се више није јавила чак ни мајци тражили су је преко црвеног крста помишљали на најгоре 

палата са промајном пасарелом и витражем ту станује сликар са женом и сином вози белу веспу уважава свачији укус осмехује се попустљиво на наше еклектичке светове нашу сакупљачку пасију наша скровита гнезда у која довлачимо све без разлике од омота бомбоне до скупоценог прстена све што се цакли што прелама светлост што мами иза ћошкова мале вароши смешећи се нашим искорацима на начин дискретног пигмалиона без преузимања ризика менторства даје нам кофе пуне фарбе за мурале са птицама и девојчицама подигнутих руку што се фрагонаровски њишу док  сам слика ларволика бића зашивених уста повезаних очију без руку ношена матицом мртвих вода насукана на наслојене обале тела што  кобасичасто  куљају никакви калупи их не могу спасти од преображаја у месиште под његовим тихим руководством цртамо вазе са драперијама и гипсане одливке  античких богиња и торањ овдашње градске куће налик вавилонској кули или осовљеном трупу титаника

puella volans јавиla се касно у његовом опусу негде око 2015 опсесивни орнамент сликарских сенилија девојчица којој су измакли љуљашку натеравши је да научи да лети левитира језди над  гобленски истачканим дезеном града и још незапоседнутим  небом било је то недоследно и необјашњиво и за њега и за његове тумаче[1] како уловити везу између заслепљене сељанчице и њених алабастерских двојница које попут роја тополових маца  испуњавају небо предсмртне творевине збацила је корсет и рубашку и шемиз стргнула школску кецељу  хаљетак  са марком шанел  ено  где лети у нечем туфнастом цицаном лети у батику лети у сарију као птице кроз прсте девојчица које су сликале мурале на зиду учионице из кофа пуних прашкасте фарбе малим пемзлама испрскане бојом неочешљане без жипона без балетанки без перика међу цвећем и лептирима тек пробуђене  нерасањене са повезом преко очију

лети као нагорели графит као мрља у оку као анђелак као облачак као перце као амрел маслачка беличасто плава попут пепела попут зида учионице што се љуспа где девојчице имају руке пружене пред себе и подвијене ноге весталке суперменке заостале  чапље што круже све док  се не одбаце по тангенти круга попут артисткиње с трапеза  у знојаве руке невештог партнера летећа девојчица међу цветовима липе који се чврсто држе за руке зрнце светлости што лети међу световима половима отискујући се далеко од себе од родног града звончица у недођији петра пана вилолика елвира са крилима вилиног коњица данс макабр семенчице у вортексу свеколиког сазревања за смрт ношена невидљивим крилцима скоротече да се више никада не врати да ли је успела да се сакрије известивши о тој вишесмисленој смрти није то заостала студентска студија то је опроштајни рад посвећен малој вароши и њеним тек стасалим девојчицама сликар је веровао  у њихову протејску моћ те године и он се одселио у кликтању начас изгубљених селица јасно се чује зов елвира елвира

---

[1] Познато нам је више слика,  графика и цртежа различитог формата, на којима сликар опсесивно, „опроштајно“  варира овај мотив, у распону од 2015-2017 године. Његову затајност  продубљују и многобројни сликарски и књижевни трибјути  савремених стваралаца (након 2017), који су нас охрабрили да понудимо своје виђење генезе ове позне, одложене филијације.  Посвећујемо га Кадвањ Елвири, нашој трагично страдалој  школској другарици из ране  младости. (Д.Р)

Лајош Пинтер

ЛЕТ НАСЛЕПО

Јожефу Бенешу

ево ме
над шегешваром
планине као
подигнуте руке
придржавају
склоно паду
небо
упекло сунце
сунчев зрак
хиљадама копаља
пробада
рањава предео
крвари поље сунцокрета
нађох клип гримизни
у кукурузишту
што крвари
и на сваком клипу
гангренозна рана
потом се винух
као у сну сневач
што летети уме
узлетех над тлом
шестарим као
располућена птица
рукама
раширеним
склопљених очију
једрим наслепо
неизвесно је шта доноси
прошлост
не знам шта ће донети
будућност
не могу унапред да знам
не гађајте ме
зракоплов што пада

(Превела Д. Рамадански)

Draginja Ramadanski legutóbb a Szöveten:

Književne konjušnice: Draginja Ramadanski tanulmánykötete