TÁRCA

Zoltan Czini: Putokaz (Sa mađarskog prevela: Ivona Budai)

2021.01.01.

Već izjutra pakujem svoju torbu. Ali ne zbog žurbe koju izaziva strah od kašnjenja! Spadam u one koji svuda  stižu na vreme, a moja svest o kašnjenju javila se usled faktora van moje kontrole. Jednom sam, zbog zastoja u saobraćaju,  zakasnio  na roditeljski sastanak koji je trebalo da održim, to nikada neću zaboraviti. Od tada smatram da je važno da za putovanje  sve na vreme pripremim. Šta to vredno pomena može da krije muška torba? Tim nedeljnim jutrima, kada u nju ubacujem  par običnih stvarčica, ipak je radosno uzimam u ruke, jer se spremam da nešto od toga ponesem sa sobom. To su, ustvari, nevažni predmeti i ne bi trebalo obraćati posebnu pažnju na njih, ali ipak. Ima takvih mesta u životu gde čovek može da zagubi deo srca, i u tom smislu ni ja nisam izuzetak. Zatim, kad se, s vremena na vreme, uspomene vrate, čovek opet začuje kucanje svog davno zaboravljenog srca. I da ne bi dozvolio da se taj ritam stiša, iznova uzima k sebi nešto svoje, u mom slučaju jednu šolju, zidni kalendar, poslasticu iz poslastičarnice u centru, ili bilo šta drugo, što bi moglo da ispuni prostor koji vapi, sve dok se opet ne vratim svome polazištu. Eto zbog čega ima veliku važnost sadržin moje torbe, jer dok krećem ka jugu, osećam da, kad dodirnem ručke torbe, u ruci držim duh mesta koje se spremam da napustim.

Podne je. Dvanaesti čas je tačno prikazan na časovniku tornja gradske kuće i u odjeku zvona kapele. U ovo vreme sedam za sto, uglavnom jedem samo supu, u mislima sam već na nekom drugom mestu. Posmatram svoju torbu, vreme je da se krene. Takve su te nedelje. Ujutru se probudim i spakujem, u podne se pravim kao da jedem, posle krećem na put. Dok izlazim, bacam još jedan, poslednji,  pogled na Tisu, koja mi  je oduvek predstavljala slobodu. Ovo je zapravo jedan paradoks, jer prelaženje sa južnog na severni kraj sveta otežava upravo ta prirodna granična linija koju formira Tisa. Polazim u dva sata, ostavljam sebi dovoljno vremena da svratim do trga u centru, da još jednom pogledam drveće, klupe, fontanu. Tiho je, skoro nikoga nema na ulici, ali živi svet parka je budan, ako imam sreće mogu videti i vevericu kako brzo trčkara naokol. Najuzbudljiviji trenuci su  kada se osetim sposobnim da pronađem sebe u događajima prirode koji su nezavisni od ljudi, a samim tim netaknuti i čisti, poput sveže navejanog snega što prekriva pusta žitišta.

Na stanici stoje dva autobusa, u nekoj posebnoj plavoj boji. Poznanicima uvek sa osmehom govorim, da za mene postoje samo svetle i tamne boje, ostale nijanse ne. Moraću da potražim pomoć interneta da bih bliže odredio o kojoj se tačno nijansi plave radi. Nakon samo par klikova, na pretraživaču vidim da je u pitanju karipsko plava. Eto, to je ta efikasnost interneta koja je proterala leksikone – što nikad pre nisam verovao da će biti moguće – iz mog života. Pošto je reč o istom prevozniku, ne škodi biti oprezan, da ne bih krenuo u pogrešnom smeru. Jedan autobus ide ka jugu, za Beograd, drugi na sever, za Kanjižu. Ukrcavam se u autobus za Beograd, nema mnogo putnika, ali znam da će se napuniti dok stignemo do Bečeja. Sedam na jedno od sedišta, torbu stavljam između nogu, i tek sad zapravo shvatam da ću otputovati, i to ka jugu. Dok još imam priliku da gledam kroz prozor, bacam pogled ka drugom karipsko plavom autobusu,  onom koji ide na sever. Kao i obično, “štimovanje” već započinje, doduše  ovog puta se pušta blaža varijanta, kako je ja zovem, šabačke narodne muzike. Kao pozdrav vozači trube jedan drugom, zatim svako kreće svojim putem, ko na sever, ko na jug.

Smenjujući se jedna za drugom, table sa nazivima naselja ukazivale su na to da se krećemo, kao i  da nas ima sve više u autobusu. Dve starice ispred mene razgovaraju kako su im male penzije, da zimnicu mogu priuštiti samo uz pomoć svoje dece. Iza mene dva studenta razmenjuju iskustva u vezi sa ispitnim rokom, što će samo doprineti da se osećaju još napetije, i dođu do zaključka da će na sutrašnjem ispitu sigurno obojica pasti. Ali bez brige, izjavljuje jedan, ako im ne uspe da steknu visoko obrazovanje, sa srednjom spremom medicinskog tehničara bilo kad mogu da se zaposle u Nemačkoj. Nemačka je  i staricama privukla pažnju, jer su i njihova deca tamo, u Štutgartu i Kelnu, iako ne rade u zdravstvu nego u ugostiteljstvu, ali to nije bitno, važno je to, da su otišli u inostranstvo, da nisu ovde. S leve strane sedi, u odnosu na godišnje doba, lagano obučeni momak. Telefonira prijatelju kako će se, kad se nađu, obojica napiti kao stoka, tako da se neće ničeg sećati.  Na mesto pored mene niko ne seda, odjeci razgovora koje se vode oko mene mora da  utiču na izraz mog lica, niko ne žuri da zauzme slobodno mesto pored mene.  U međuvremenu stavljam slušalice, koje neću skidati do Novog Sada:  dosta sam slušao deliće razgovora što se  roje po autobusu

Dok putujemo kroz Bačko Gradište, gledam crkvu snabdevenu sa pet zvona. Nalazim da je u poslednje vreme centar sela postao tako neuredan, da to ne primećuje samo onaj ko tamo živi. Naravno, slično stanje sam primetio i u drugim mestima, ali pošto sam se mnogo puta našao u ovdašnjoj crkvi, to me joj jače pogađa. Uz put se vide tragovi propadanja,  neobnavljane i napuštene kuće, blatnjave ulice, nigde žive duše. Još ne tako davno potiski mađarski gradovi i sela bili su poznati po svojoj uređenosti, od Horgoša do Novog Sada nizali su se jedan za drugim kao biseri na ogrlici. Kada sam ja bio student,  svi smo išli u Novi Sad – naravno i tada se dešavalo da par studenata ode u Segedin, ali  sada je orijentacija na jug postala sekundarna, većina ljudi studira u Segedinu, Pečuju ili Budimpešti. Pravac kretanja stanovništva poslednjih deset godina, iseljavanje ka zapadu i severu, ostavilo je traga na naseljima sa desne obale Tise.  Sudeći po novinama i  televiziji, sve je lepo i dobro, kažu da nikada nismo osećali toliku brigu otadžbine o nama, i da je svaki Mađar odgovoran za sve Mađare. Ali ako čovek otvori oči – nije čak ni potreban oštar vid – postaje jasno da su sve to naručeni tekstovi i da, usred silnog radovanja medija,  idemo ka propasti, baš kao u romanima Žigmonda Morica.

Silazim u Novom Sadu, kupujem kartu za Zrenjanin, samo putovanje će trajati još sat vremena, ali do polaska se mora čekati četrdeset pet minuta, što je više nego dovoljno da sumiram ono što sam video i čuo na putu do sada. Socijalizacija različitih generacija. Možda bih tako mogao sažeti iskustvo dvosatnog klackanja. Starice  koje sede ispred mene su svojim fizičkim radom celog života doprinosile porodičnom budžetu, a država im zahvaljuje tako što im na račun nisu prebacili ni mesečni iznos dovoljan za kupovinu ogreva. One nikada nisu razmišljale o odlasku jer su želele da ovde postave temelj budućnosti svoje porodice.  Dvadesetogodišnji studenti iza mene se druže na društvenim mrežama, i iz nekog razloga ovde pohađaju fakultet, ali je jasno da perspektivu imaju na severu, možda na zapadu. Ovo je generacija koja veruje da ih, ako stvari kod kuće ne budu funkcionisale, čeka savremeni Misir u Nemačkoj. Lako obučeni momak još  je premlad da bih ga ubacio u generacijski tip. U svakom slučaju, podsetio me je na moje učenike, o kojima uvek nastojim da pretpostavim ono najpozitivnije: da neozbiljnost mladosti objasnim nedostatkom iskustva, što je  zasad još uvek dobro, jer  će vremenom surova realnost već da ih probudi iz  mladalačkih snova. Nehotice  se sećam perioda kada sam bio srednjoškolac, a zatim student. Ne tvrdim da mi nikad nije prošlo kroz glavu da se odselim u drugu zemlju. Kada sam krenuo na fakultet, bio sam, međutim,  čvrsto uvereren da želim da radim ovde, kod  kuće, i nije slučajno što sam krenuo putem koji nije imao posebno teške uspone ili oštre krivine. Kada sam dobio posao u Zrenjaninu, bio sam ponosan na sebe što, za razliku od mnogih, nisam morao da idem na jug da predajem: negde duboko u sebi osetio sam da se, sa mogućnošću sa radim u Banatu,  ostvarila jedna od mojih skrovitih želja. Tokom godina sam  shvatio u kojoj se meri već pomenuta socijalizacija generacija razlikuje jedna od druge, i da se ti periodi smenjuju, preispituju, a prioriteti postaju drugačiji u sve kraćim intervalima. Budućnost uvek pripada mladima, sad već moram da kažem, mlađima od mene, i verujem da će oni uspeti da prepišu i preoblikuju svet, tako da ne odgovara samo njima, već i svima nama. Odgovornost i zasluga za to ne pripada samo njima, jer predstavlja  plod semena  koje smo mi posejali i uznegovali.

Otvaram vrata zrenjaninskog stana nakon što sam dovukao svoju torbu na četvrti sprat. Obična torba, nema mnogo toga u njoj. Vadim iz nje zidni kalendar, osmehujem se dok ga gledam. 2021. Osećanja mi se projektuju na predmete donete sa severa. Tada sve vidim kao lepo. Ne samo Tisu, već i sela, male gradove koji se ređaju uz Tisu, Banat i stan u Zrenjaninu. Pogledam na zid, moje knjige me gledaju iza stakla police. Sećam se priča o svakoj od njih, zapravo pola svog života mogu da povežem sa svojim knjigama. Na zidu visi uramljena slagalica koja prikazuje zgradu Parlamenta, i dok se osvrćem oko sebe, shvatam da je potpuno svejedno u kom pravcu me vodi put, na jug ili sever, ako mogu da stvorim sebi milje u kome sam kod kuće u svom unutrašnjem svetu. Ovo, s druge strane, zahteva određenu količinu emocionalne inteligencije, ništa ne treba odmah proknjižiti kao loše, drugim rečima, novom se mora dati prilika, ne sme se bežati od novih mogućnosti. Imam mnogo domova: seoski svet mog detinjstva, atmosferu obale Tise,  svet velegradskih pločnika. U određeno doba godine osećam se kao kod kuće na svakom od ovih mesta. Sklon sam da povezujem ova mesta sa različitim ekvatorima, pri čemu uglavnom praktikujem suprotstavljanje severnog i južnog ekvatora, ali sam tokom godina shvatio da preuveličavam značaj ovih markera. Možda bi pre trebalo da cenim retku pogodnost:  da su sva mesta koja doživljavam kao dom – unutar zemlje. Nedeljno veče, raspakujem sve iz torbe. Uzeću drugu, u koju moram da stavim svoje beleške. Sutra je radni dan. Idem na posao. Škola se nalazi zapadno od stana.

BudaI Ivona

Czini Zoltán esszéje magyar nyelven: