Janoš Siveri: Lutkarska igra (S mađarskog prevela Draginja Ramadanski)

sve polako nesta —
zgužvano u šaci
pepeljasto lice
krasta misli posta

ukroćen doživljaj
doticaj
zatrpava me dekora
nevera[1] zvektava —

vani mekeće vetar
crevni etar
grdan dažd lije
da sve razbije

usta puna slame
ruke i noge paralisane
lebdeći pramen dima
travuljine ljigu nadima

na podu pokrovca
ropac

zatrpava me dekora
nevera zvektava
vani mekeće vetar
crevni etar
grdan dažd lije
sve da razbije

na mestu stomaka
prese prazan zjap
kroz dlake dimnjaka
srce guta mrak

pronalazi me na polici
izbirljiva lutkarska smrt
prostorom uštve plinu
kopaju jedna drugoj zene
glinene

sred polovnih nada mnoštvo
priručnog inventara
prostorom uštve plinu
kopaju jedna drugoj zene
glinene

i kao noževe britke
slažu po veličini
iz čista mira
dojave žbira —

uspravno mi je držanje
na licu ceptanje
kože
dezinfikuje tamno-modri valer

lažni vidici pršte
krijem se
u oblacima
kao pod krznom živuljka

uspravno mi je držanje
na licu ceptanje
kože

zamuckujući pitam
ko sam to ja, civil ushajkan?
koji sve iz sebe ispisuje
zamuckujući pitam
o kakvoj zasluzi je reč

kakav je to dobitak
kad skleptala me politika
možda nešto drugo ipak
kob autodestruktivnog dvojnika

kao bolnički noćni sud
blešti puna punana luna
sa slabina spao joj zavoj
svedočim ludila zakulisna

gde sede limeni anđeli i druge spodobe
mužjaci sirena vanplansko ženskinje
jadne li utehe
što ovo i ono još može ovde da se zbude

gde je glumačko udruženje
gde je glumačko uobraženje
tamo su oslobođene i dozvoljene
lutkarske zanimacije
nepopravljivi propust u proceni situacije

i održavanje životnog toka
veresija je sad
i bruje sela, gradovi, šume planovi
zašto postasmo takva nedonoščad –—

habaju se jadne
pesničke stope iznošene
krvnički zapetljan
življah prilike zemne

posvuda vrela srča u mojim očima
ko fantom zaljubljeni
osećam da
silno već krvarim.

poistovećena sa mnom
povesnica je igriva
rođena
za samozaborav

poistovećena sa mnom
povesnica je igriva
rođena
za samozaborav

osećam da
silno već krvarim

usta puna slame
ruke i noge paralisane
lebdeći pramen dima
ljigavost trave nadima

na podu ropac
pokrovca

zatrpava me dekora
nevera zvektava
vani mekeće vetar
crevni etar
grdan dažd lije
sve da razbije

i čekam
dok ne uruši se jarak —
kao u olovnom koritu ostrvo
kao ostrvce sred žića hudog
jer ko sam to ja da naprosto
da tek tako naprosto
kao da i ne postojim
bez reči od vas se odvojim

[1]Nevera (sa dugouzlaznim akcentom na drugom e) označava nevreme, odnosno vreme vrlo loše za boravak na moru. Ima orkansku snagu, i u svom naletu može da potapa brodove, čupa stabla, odnosi krovove kuća (prim.prev.)

S mađarskog prevela Draginja Ramadanski

Draginja Ramadanski fordítása legutóbb a Szöveten: