TÁRCA

Laslo Marton: Zamenjene glave (Preveo sa mađarskog: Mirko Gottesmann)

A nizzai könyvtár épülete (Zámbó Illés felvétele)

Tragovima Tomasa Mana, približno

Čega može da se boji jedan pisac? Da izbegnemo nesporazume: govorim o spisateljskim bojaznima. Ako se jedan književni savremenik boji ujedljivih pasa, drugi savremeni pisac, pak, strahuje od raka pluća, to ne može da se smatra za spisateljski strah. Osvrnimo se na nekoliko primeraka ovog potonjeg! Jedan pisac može da se boji (i to jako) rokova. Ili od toga da ćemu ponestati ideje. Ili da nema šta da kaže, nije ni imao, samo što to on sam dosad nije primetio, a o čitaocima i kritičarima da i ne govorimo. Može. osim toga jedan pisac i da strepi da nije među najboljima. U svom posthumno objavljenom trotomnog dneviku jedan autor iz prošlog veka uvek i iznova postavlja sebi pitanje: „Jesam li među deset najbolji?” Jedan pisac može da se plaši i toga da će započeti jednodlo a neće moći da da dovrši. Drugi prošlovekovni autor jadnikuje u svom dnevniku, da je već dvadesettdeveti put preradio svoju dramu i još uvek ne zna šta će da bude završetak
Ohoo, ali time nismo stigli do kraja spisateljskih strahova! Tu je odmah i strah od stranog uticaja i od plagijata. Pisac može da se boji ili od toga da će neki drugi pisac ukrasti od njega njemu milu ideju, majstoriju, fragment teksta, ili od toga da će krasti od drugog pisca i da će se lukavtvo razotkriti. A strahovati može uistinu tek od toga, da će se podrediti načinu mišljenja jednog talenta većeg od sopstvenog, dok će on da izgubi individualnost izražaja i postati epigon.
Jednom je đavo štamparije – a dobro je znano da svaka iole značajnija štamparija ima svog vlastitog đavola –, dakle đavo štamparije je u svom naglo iskrslom šaljivom raspoloženju odlučio da međusobno zameni glave dvojice savremenih mađarskih pisaca. Ne naročito čest slučaj, ali se takve stvari ponekad ipak dese. Jedna priča o zamenjenim glavama može da se pročita i u sanskrtskoj zbirci Vetala-pačavinsati, to jest Dvadesetpet pripovesti demona leša.
Elem, đavo štamparije je odvrnuo sa vrata glavu čika Adorjana i zalepio na vrat čika Bele, kome je prethodno takođe odvrnuo glavu i sledećeg trenutka, hip-hop, zalepio na vrat čika Adorjana. I tako je, eto, sutradan ujutro ruka čika Adorjana strugala dlake sa vilice čika Bele, dok je ruka čika Bele pridigla ustima čika Adorjana štampedlu obaveznu po ustajanju.
Čika Bela se obično uvrštava u red narodnjačkih pisaca: sudbinska pitanja je mađarstva je prizivao u reportažama, esejima i publicistici. (Napisao je i osam ili deset romaa, ali samo celovitosti radi.) Čika Adorjan je bio parnasistički pesnik, koji je u do krajnosti sublimiranim sonetima dao izraza svojoj zlovolji i gađenju prema svetu.


Čika Adorjan je nedavno dobio Košutovu agradu. Čika Bela je dobio samo nagradu „Atila Jožef“, ali zato nju čak tri puta: jednom 1951., jednom 1973. a jednom, pak, 1992. godine.
Čika Bela je pre đavolove intervencije popio svaki dan litru satmarske šljivovice, čika Adorjan svakodnevno popušio tri kutije cigareta.
A šta se dogodilo posle dvojnog hirurškog zahvata?
Čika Adorjan je imao na fakultetu jedan pesnički seminar, kuda su dolazili obožavaoci njegove lirike i čija je jedna od znamenitosti bila, da je po isteku dvadeset-dvadesetpet minuta bilo nemoguće pročitati rukopise donete od strane obožavatelja, toliko se gustog duvanskog dima nagomilalo.(U to vreme pušenje na univerzitetu još nije bilo zabranjeno.) A sada? Na narednom času parnasovski lutalica sa Košutovom nagradom nije zapalio nijednom, ali je zato izvadio iz svoje torbe bocu panjolske rakije i meraklijski pio gutljaj po gutljaj. Potom je izjavio: brušena poetska forma nije dovoljna, uistinu nije čak ni jako važna. Pesnik treba da se poistoveti sa narodom! Pesnik treba da se pozabavi čak i pitanjima vodosnabdevanja!
Sa svoje strane, pak, čika Bela je na završnoj godišnjoj skupštini Saveza književnika iznenadio svoje pristalice i protivnike diskusijom čiji je smisao bio da bi valjalo proširiti arsenal formi mađarske duše i da je počev od Ferenca Kelčeija sonet autohton pramađarski žanr.
U međuvremenu je jednu cigaretu palio za drugom.
Čak iza mikrofona se dimilo kao iz izduvne cevi jednog Trabanta.
Ali je zato, na veliko čuđenje svih, bio savršeno trezan, ili eventualno blago podnapit. Uobičajeni termos, u kome je prema sopstvenoj tvrdnji vukao sa sobom čaj od kamilice sa mirisom šljive i iz koga je na ranijim skupštinama svakih deset minuta sipao u plastičnu čašu za pranje zuba, ovaj put zaboravio kod kuće. Po završetku skupštine on je u svom omiljenom časopisu, koji je bez selekcije objavljivao njegove tekstove publikovao sonete pisane u duhu svetskog bola svedočeći u razvijenoj tehnici rimovanja i u kojima nisu manjkali ni izvesni groteskni elementi.
A onda jednom na ulici dolaze jedno drugome u susret glava čika Adorjana, koju nosi telo čika Bele i čika Belina glava , koja dopunjuje telo čika Adorjana. Glava čika Adorjana progovara: „Bela, ti plagiraš od mene.” Na to glsava čiks Bele veli: „dragi Adri, primećujem da utičem na tebe.”
Pa sad, to je ono čega jedan pisac zaista može jako da se plaši!
Još više se može bojati od potonuća u sivilo. U romanu Preobražaji rimskog autora Apuleja mladi Lucije se usled loše izvdene čarolije pretvorio u magarca. Kasnije su ga upitali: kakav je osećaj biti magarac? „Da je čovek magarac, to još nekako” – odgovorio je Lucije –, ali povrh toga još je i siv!”